Актуелно питање:
Да ли архиви треба да наплаћују своје услуге приликом издавања уверења и оверених копија предмета везаних за подношење захтева за повраћај имовине Агенцији за реституцију?
Последњих месеци, од ступања на снагу Закона о враћању одузете имовине и обештећењу, у архивима се појављује све већи број странака које се, позивајући се на члан 38. поменутог Закона, противе плаћању услуга по ценовнику Архива, тврдећи да их Закон ослобађа плаћања СВИХ дажбина приликом подношења захтева за реституцију.
(не)спорни члан 38. гласи:
Стицање имовине и остваривање обештећења по овом Закону не подлеже плаћању ни jeднe врсте пореза, административних и судских такси. Подносилац захтева сноси трошкове поступка у складу са законом. Изузетно од става 2. овог члана, подносилац захтева није у обавези да плати трошкове за рад и пружање услуга Републичког геодетског завода, који падају на терет тог органа. Подносилац захтева је дужан да плати накнаду за рад геодетске организације у случају кад је њено ангажовање неопходно за правилно решење захтева. Да размотримо:
Став 1. се односи на стицање имовине и и остваривање обештећења по овом Закону. Дакле, приликом подношења захтева за реституцију подносилац захтева не плаћа нпр. таксе уз поднесак Агенцији за реституцију, нити плаћа порезе приликом стицања имовине, нити судске и административне таксе приликом превода имовине.
Али, захтев за реституцију не подноси се Архиву, већ Агенцији
Став 2. је изричит: Подносилац захтева сноси трошкове поступка у складу са законом.
Дакле, он плаћа чак и трошкове поступка пред Агенцијом за реституцију, па остаје сувишно питање да ли плаћа трошкове прикупљања документације пред другим државним органима и установама.
Став 3. предвиђа изузетак од става 2:
Изузетно од става 2. овог члана, подносилац захтева није у обавези да плати трошкове за рад и пружање услуга Републичког геодетског завода… итд. Чак, и овде се ради о пружању услуга РГЗ-а само у поступку пред Агенцијом, а не помиње се услуга РГЗ-а приликом прикупљања документације…
Изричито помињање Републичког геодетског завода, аналогијом доводи до тога да се услуге архива наплаћују по постојећим ценовницима.
Како то изгледа у пракси?
Странка нам се обраћа захтевом за проналажење шест предмета, за шест различитих људи, из четири различита насељена места. Не може да да ни елементарне податке о власницима одузете имовине (име супруге, која је можда била сувласник, нпр) нити о самој имовини… Један од захтева је и за бивши индустријски погон власника који (поуздано знамо) има законске наследнике у правој линији који данас живе у Вршцу. Али, кад већ ништа не кошта, што да не пробам? Како ћемо се изборити са сличнима, кад се само „досете“.
Summary:
Колоквијалним српским језиком речено, члан 38. Закона о враћању одузете имовине и обештећењу НЕМА БЛАГЕ ВЕЗЕ са оним чиме се ми, као архивисти, бавимо! Овај чланак је писан искључиво у намери да колегама помогне у решавању често непријатне ситуације у коју долазе савесно се бавећи својим послом.
Жељко Комарица, виши архивист, Историјски архив Бела Црква
arhivistika 
Poštovani gospodine Komarica, što se tiče plaćanja usluga arhivima tu ste potpuno u pravu. Sve usluge u postupku pribavljanja dokumentacije plaćaju se u skladu sa čl. 38 stav 2. Zakona.
Stav prvi se međutim odnosi na postupak pred Agencijom. Na odluku Agencije kojm se stiče imovina, ne plaća se porez. Administrativne takse koje se spominju, a koje se ne plaćaju, odnose se na postupak pred Agencijom, kao i na postupak po eventualnoj žalbi na rešenje. Sudska taksa koja se spominje odnosi se na taksu u upravnom sporu, ukoliko do njega dođe.
Izuzetak od obaveza plaćanja iz stava 2. je dokumentacija koja se dobija od RGZ, ali ako se od strane RGZ-a angažuje geodetski zavod,m njegove usluge se cplaćaju.
Kolega, hvala na preciznim obaveštenjima. Sigurna sam da će nam svima biti od koristi, bar u učvršćenju zajedničkog stava po pitanju naplate naših usluga. Svi smo bili zbunjeni upravo takvim komentarima stranaka koje su odbijale da plate naknadu Arhivu pozivajući se na taj član zakona. Ono što je vezano za to pitanje jeste problem neujednačenosti kada je naplata troškova našeg rada u arhivima u pitanju. Naime, svaki od arhiva u Srbiji ima neki svoj cenovnik. Ne postoji ni približna sličnost u cenama, a rad je svuda isti. Negde se naplaćuje svako podnošenje zahteva, bez obzira da li posedujete građu u kojoj bi se mogli pronaći traženi podaci ili ne, naplaćuje se svaka kopija, overa, posebno uverenje. U nekim arhivima imate fiksnu cenu bez obzira da li ste iskopirali nekoliko stotina strana i iste overili, ili samo jedan list, i td. S obzirom da radimo isti posao, potrebno je da on svuda u arhivima bude podjednako vrednovan. Dobro bi bilo kada bi se na nivou arhivske mreže propisao cenovnik usluga i vrste usluga koje arhivi mogu da pružaju (jer i tu postoji neusaglašenost oko onoga šta se smatra „službenom dužnošću“ i onoga što možemo podvesti pod dodatnu aktivnost), te na taj način zauzeo jedinstven stav po pitanju vrednovanja našeg rada.