Galerija

Мa Јасмина Живковић, Заштита црквених матичних књига као дела културне баштине Србије (упоредна анализа стања у матици и дијаспори)

   Апстракт: Црквене матичне књиге представљају историјски извор првог реда и део културне баштине Србије од  изузетног значаја. Као такве, предмет су посебне пажње архивских посленика у оквиру стручног рада на заштити културне баштине Србије, без обзира да ли су настале радом православне црквене администрације на подручју Србије или у дијаспори. Из тог разлога је аутор овог рада своје истраживање фокусирао на анализу система заштите  црквених матичних књига. Концизан  хронолошки  приказ  нормативних оквира цивилног и канонског права, од устројства црквених матичних евиденција рођења (крштења), венчања и смрти у српској држави 19. века, до данас,  представља увод у анализу актуелног стања заштите овог дела српске културне баштине. Методом упоредне анализе стања заштите у држави матици и дијаспори, где црквене матрикуле и данас настају у оквиру православних храмова, рад представља покушај да се укаже на значај и непходност потпуне, стручне и квалификоване њихове заштите, и у том смислу посебне улоге архивских установа и савремене архивистичке теорије и праксе. Из тога, свакако резултирају и одређене препоруке за будуће уређење овако значајне области заштите културне баштине, а све са циљем да се сачувају крунски докази и драгоцена сведочанства идентитета и битисања једног, у овом случају, српског народа.

Кључне речи: црквене матичне књиге, хронолошки приступ, законски прописи, заштита, архивска грађа,  стваралац, православна црква, културно добро (баштина), архив, држава, архивистика, надлежност.

 За историју Србије и народа који у њој живе, од изузетног је значаја архивска грађа настала радом црквених организација и заједница. Приоритетно месту у њој припада црквеним матичним књигама. Пасивне или активне (оне у употреби), црквене матрикуле српске православне цркве, без обзира на место свога настанка, садрже податке значајне за проучавање националне историје српског народа у држави матици или дијаспори.

Као историјски извор првог реда, ова врста архивске грађе црквене провенијенције представља  есенцијални део културне баштине Србије. Због тога је она предмет посебне пажње архивских посленика у оквиру стручног рада на заштити архивског блага, без обзира да ли су настале радом православне црквене администрације на подручју Србије или ван ње.

    Настанак и развој система заштите црквених матичних књига

Почеци вођења црквених матичних књига у српској православној цркви везују се за   1727. годину. Ово потврдује писмо митрополита београдско-карловачког Мојсија Петровића којим наређује „да протосинђел (Василије Димитријевић у Карловцима) упути свештенике у Карловцима и по свим протопопијатама, да већ од 1. јануара исте године бележе у нарочите бележнице све случајеве смрти, рођења и венчања, док им се не пошаљу за то уређени протоколи са детаљним упутствима“.[2]

Директније интересовање за вођење црквених матичних књига на просторима на којима су живели Срби изван Србије, уследило је у Аустроугарској, у другој половини 18. века. Први државни акт у овој области који се  односи на српску православну цркву објављен је 1779. године. Њиме се налагала обавезна контрола матичних књига у православним парохијама и протопијатима. Јачање ингеренција државе настављено је у наредном периоду. Царским декретом – Наредбом о обавезном вођењу матичних књига рођених, венчаних и умрлих, из 1784. године, обавезане су све признате вероисповести, међу њима и српска православна, да воде матичне књиге рођених, венчаних и умрлих. Законским прописом из 1827. утврђено је вођење црквених матичних књига у два примерка, од којих се први чувао у регистратури ствараоцаа, а односно у цркви, а други у архиви муниципије односно државне администрације, при чему су се дупликати достављали државним органима једном годишње.[3] Овај податак указује на уочену потребу заштите црквених матрикула и истовремено први покушај да се њихова заштита институционализује.

Државне матичне књиге на овом подручју (Аусторугарска) су уведене 1895. године, од када су црквене матичне књиге изгубиле снагу јавне исправе, али нису престале да се, према прописима, уредно и редовно воде у српским православним црквама.

У Србији су се црквени протоколи  рођених (крштених), венчаних и умрлих почели водити у првој половини 19.века, убрзо по устојеној црквених организацији, која је подразумевала успоставу црквене самосталности, постављање првог митрополита из редова Срба, нову поделу на епископије, почетке црквеног законодавства, увођење државних субвенција цркви.[4]

Први пропис, којим је утврђен „круг рада и дужности“ црквене власти, донет је на основу Устав Кнежевине Србије из 1835. године. Мита Петровић у Финансијама и установама обновљене Србије, наводи да је тим прописом највероватније, поред регулисања других, уведена и обавеза да се у парохијама воде главни протоколи крштених, венчаних и умрлих. Конзисторија Митрополије Књажества Српског „видевши неопходну потребу и нужду“, исте 1836. године, закључила је да се при свакој цркви „од сада започну водити Протоколи крштених, венчаних и умрлих“. Протоколе је требало увести при свакој цркви од „идућег новог 1837. грађанског лета“.[5]

На Уредбу се позива и Архијерејски сабор 1865. године када налаже да се при уписивањи венчаних или умрлих лица „остане при 11. тачци Уредбе, која је издана 22. децембра 1836. године, бр. 449“.[6]Историјски извори указују да је управо том Уредбом, започело законско регулисање статуса матичних књига, које је потврђено и параграфом 92. Грађанског законика Кнежевине Србије из 1844. године.[7]

Према  Закону о црквеним властима из 1862. године, чл. 38. тач. 5, утврђено је да поред матица, сваки парохијски свештеник има обавезу да води „још нарочиту главну књигу у цркви“, у коју су сви свештеници једне цркве имали обавезу да из својих књига исписују податке о рођенима, венчанима и умрлима.[8]

Статус црквених протокола је потврђен и Законом о црквеним властима источно-православне цркве у Краљевини Србији од 1890. године.[9] У круг делатности парохијских свештеника, капелана и ђакона стављено је и да „уредно записују и чувају записнике: рођених, венчаних и умрлих по пропису, који за то постоји“.[10] Поред матрикула рођених, венчаних и крштених од 1893. године су уведени и протоколи  за упис оглашених лица, који ће се водити на „монополисаној хартији“. [11]

С развојем српске државе и ширењем управног апарата, матичне књиге су добијале на  значају. Представљале су извор података за сачињавање јавних исправа јер других, меродавнијих докумената није било. Дужност свештеника да издају изводе из протокола рођених, венчаних и умрлих, на тачно утврђеним обрасцима, установљена је 1852. године.[12] Према образложењу Министарства, свако „извешће“ из црквених књига, које носи карактер „службености државне, не вреди ако није издато на прописаној хартији“.[13] Овде смо већ уочили  карактер јавне исправе који је држава признавала црквеним матичним књигама.

 „Правитељствена“ власт је такође придавала велики значај не само тачном и уредном вођењу, већ и чувању матичних књига. Разлог томе биле су и честе жалбе на свештенике који „не оцењују ову важност матичних књига те са њима поступају немарно“. Духовна власт је, зато, у сарадњи са световном власти, не ретко упозоравала свештеника на „важност протокола и извода и препоручила им да се старају о најтачнијим уписима рођених, венчаних и умрлих у надлежне протоколе…од којих зависи и живот и имање и служба грађанима…“.[14]

Поред тога, од свештеника се захтевало да протоколе чува под „кључем у затвору“, да на захтев „буди које власти само из протокола испише и пошаље „што се иште“ и да у случају потреба полицијске и оштинске власти за уверењима из протокола „то се мора учинити искључиво у присуству свештеника који је надлежан да води протокол“. Ово правило већ указује на свест о потреби брижљивог чувања и заштите црквених матичних књига, јер се дешавало јер су понекад „пандури, кметови и општински писари сами узимали протоколе из цркве и сами проверавали и преправљали у нечију корист или штету поротоколе, због чега су свештеници касније одговарали.“[15]

И први Кривични закон у Србији, донет 1860. године посветио је пажњу „злочинствима и преступљенима свештеника…у смотрењу вођења протокола о рођенима, венчанима и умрлима“.[16] Због тога је Архијерејски сабор као највиша црквена власт, 1864. године проследио свештенству распис у коме се „стари и већ попуњени протоколи имају у орману или сандуку точно хранити, а нови у које се уписују имена крштених, венчаних и умрлих, уредно и благовремено водити под надзором најстаријега међу свештеницима, принадлежећима једној истој цркви“.[17]

Распис, међутим, није имао већег одјека код свештенства па су притужбе „како протоколи црквени…нарочито они који су већ попуњени, по многим црквама, нарочито онима, које су изван села и које су одвећ сиротне, хоће да пропадну, јер се не чувају добро, него су их или миши прогризли, или су листови поиспадали“, и даље биле честе.[18]То је довело до новог, оштријег расписа Архијерејског сабора  из  1874. године, који је представљао наредбу о опредељивању просторије за чување црквених матрикула: „..где у цркви и до сада не би такве оставе било, то да се таква одмах набави и из касе црквене исплати, а свештенство где би се показало небрижљиво у извршењу овог наређења, биће подвргнуто духовном суду и строжијој казни. А да се овако протоколи чувају и уредно воде, обратити на то особиту пажњу намесницима и протојерејима, који имају о томе водити озбиљан надзор…“[19]

Дешавало се да се преписка и администрација црквена води и по механама и кафанама, због чега је 1887, године донета одлука „да се при свакој парохијској Цркви подигне Црквена кућица, у којој ће свештеници хранити по пропису Црквене протоколе, и у којима се све своје службене и писмоводне послове одправљати“. Ову одлуку је одобрила и краљева влада односно државна власт, са препоруком да се одлука достави свештенству на потпис и „да му топло препоручите“ да се постара да се при свакој цркви што пре подигну црквене кућице, при чему ако би било сметњи,  помоћ ће пружити среске и општинске власти, а на крају и Духовне власти“.[20]

О значају и потреби организоване заштите црквене архиве у оквиру ње и матичних књига говори и акт Духовног суда Епархије Београдске из 1891. године. Њиме је назначено да се приликом увођења у дужност нових свештеника – среских намесника, дају упутства „како имају водити администрацију и архиву, напоменувши им, да од тачног вођења књига и уредности архиве, у многоме зависи и тачност и правилност послова“.[21]

Концизан преглед устројства и првобитне заштите црквених матичних књига у Србији који смо изнели представља покушај црквених и цивилних власти да се изгради свест о потреби брижљивог чувања евиденција које су имале снагу јавних исправа. Но ови су покушаји остали далеко иза организоване нормативне регулативе заштите овог дела културне и историјске баштине српског народа.

Овакви уредбени прописи о вођењу матичних књига, с мањим изменама и допунама, остали су и касније, у Краљевини Југославији. Устав Српске православне цркве у Краљевини донет 1931. године, непосредно после Закона о српској православној цркви,[22] такође није предвиђао детаљније начин чувања црквених матичних књига.

 Старање о црквеним матичним књигама Уставом је подведено под надлежност  парохијског свештеника (пароха), који је био дужан да „тачно и редовно води књиге рођених, крштених, предбрачних испита, венчаних и умрлих, заједно са анаграфом (домовником), као и друге званичне књиге, и одржава их у добром стању и реду“.  На основу црквених протокола, свештеник је издавао изводе и уверења, на захтев појединаца или по званичној дужности и уредно достављао годишње извештаје и статистичке податке о стању припадајуће му парохије Епархијском црквеном суду.[23]

Уставом је утврђена епископална организација српске православне цркве, према којој је на подручју Краљевине Југославије постојала  једна архиепископија и 20 епархија.  Новину је представљала одредба да су „под Српску православну цркву у духовном и јерархиском погледу потпале и одређене епархије у иностранству, као што је православна чешка епархија, српска православна црква у Сједињеним Америчким Државама и Канади,  православна епархија у Прикарпатској Русији у Чехословачкој Републици, Српска православна Епархија задарска и Српски православни Викаријат скадарски“. У погледу организације, у „јерархијском и материјалном односу према матици“ налазиле су се и старе српске православне епархије будимске и делови дотадашњих епархија вршачке и темишварске, као и делови других епархија ван граница Краљевине Југославије.[24]

 Овакав статус српских православних епархија у земљи и епархија или њихових делова ван земље, као саставних делова српске православне цркве, утврђен је и Законом о српској православној цркви, који је претходио доношењу Устава. Управљање имовином и пословање цркве било је предвиђено у „границама овог Закона и Црквеног устава, а под врховним надзором Државе“.[25]

Друштвено политичке околности које су наступиле после другог светског рата,  условиле су сасвим другачији положај српске православне цркве у односу на државу. То је довело до доношења новог Устава Српске православне цркве, 1947. године. У преамбули новог највишег правног акта, наведено је:

„Пошто су извесни прописи и одредбе Устава Српске православне Цркве од 16. новембра 1931. године стављени ван снаге променама у односима Српске цркве према државе, а с обзиром на тешке последице рата и неприлике које су остале у животу и раду Српске цркве, Свети архијерејски сабор српске православне цркве учинио је измене и допуне у овом Уставу, које се због хитности уводе одмах у живот, са даном обнародовања у Гласнику, службеном листу Српске  Патријаршије…“[26]

Територијална организација Српске православне цркве у оквиру подручја нове југословенске државе обухватала је Београдско-карловачку архиепископију и 23 епархија, што је представљало мале корекције у односу на територијалну организацију према Уставу из 1931. године.  Под јурисдикцију и јединство „у духовном и јерархијском погледу“ још једном су стављене и све „српске православне цркве, црквене општине и парохије ван граница Југославије (цркве у дијаспори)“.[27]

Утврђивање саставних делова српске православне цркве ван граница државе у оба Устава имлицирало је његово важење и примену и у црквеним пословима епархија у дијаспори.  „Уставно јединство под достојанством Патријаршије“ представљало је основ да се и све друге одлуке, уредбе, наредбе Сабора и Синода примењују и обавезују све епархије, без обзира да ли се оне налазе на територији државе матице или ван ње.

Ово правило примењиво је и на питање статуса црквених матичних књига, односно целокупног архивског материјала који је настао радом православних храмова и црквених општина. У погледу регулације црквених матичних књига, Устав је преузео одредбу свог претходника из 1931. године. У оквиру надлежности месног свештеника налазило се тачно и редовно вођење књига крштених, предбрачних испита, венчаних и умрлих, као и других званичних књига, њихово „одржавање у добром стању и реду“, издавање извода и уверења, уредно вођење и достава годишњих извештаја и статистичких података о стању парохије Епархијском црквеном суду.[28]

Устројство цркве се, дакле, није променило, а прописи о устројству, вођењу и чувању црквених матичних књига нису иновирани. Далеко очигледнија је била промена  односа државе према Српској православној цркви, али и другим конфесијама.

У том смислу, државне власти су донеле  нове прописе о матичним евиденцијама. Законом о државним матичним књигама су 1946. године уведене државне матичне књиге,[29] којим су (црквене) матичне књиге (рођених, венчаних и умрлих) вођене „по досадашњим прописима на подручју где нису постојале државне матичне књиге, као и изводи из њих и даље задржале доказну снагу јавних исправа о чињеницама уписаним у њима пре ступања на снагу овог закона“. Државна власт је вешто избегла формулацију „црквене матичне књиге“ иако је било потпуно јасно да се управо о њима ради.

На основу Закона, 1948. године су донета Општа начела за преписивање матичних књига, са важношћу за целу Југославију.[30] Општа начела су представљала основ за  доношење Посебних упутстава за преписивање матичних књига (рођених, венчаних и умрлих) које су вођене на подручју „где нису постојале државне матичне књиге“.[31] Тако су државне матичне службе преузеле црквене матрикуле које су на подручју Србије „вођене од 1. јануара 1850. године до ступања на снагу Закона о државним матичним књигама на подручју где нису постојале државне матичне књиге“ ради преписивања које је требало да се заврши „најдаље до 31. децембра 1950. године.“ Црквене матичне књиге, међутим, предате, државним матичним службама, до данас су остале у архивама органа државне управе. Са друге стране, цивилни закон није забранио црквене матичне књиге и њихово се вођење наставило у српској православној цркви, како у Србији тако и у расејању.

Данас важећи највиши правни акт црквене организације уствари представља допуњено издање Устава из 1947. године.[32] Допуне од интереса за наше истраживање односе се на територијалну и организациону структуру православне цркве, према којој је предвиђено 29 епархија и Београдско-карловачка архиепископија на подручју тадашње савезне државе. Одређене промене су претрпеле и епархије у иностранству, где су основане нове односно поједине постојеће измењене, тако да је укупно утврђено 11 епархија у дијаспори.[33] Промене које су настале у територији и броју епархија у иностранству  узроковане су вишеценијским расколом у српској православној цркви, који је званично трајао у периоду од 1963. до 1992. године.[34] Поред тога, држава матица се, за последњих 20 година, територијално значајно смањила, тако да се сада епархијама у дијаспори сматрају и оне које су према Уставу из 1957. године припадале територији тадашње југословенске државе.

 Упоредна анализа стања заштите црквених матичних књига у матици и дијаспори

 Познавање историјског развитка црквених матица од значаја је за разумевање система заштите истих као дела културне баштине Србије данас. Утврдили смо да је обавеза вођења матрикула рођења, крштења, венчања и смрти у свим епархијама, новим или старим, у држави матици или у дијаспори, остала на снази, упркос наведеним структуралним променама. Црквене матрикуле које настају данас сматрају се  оперативним или „активним“, али без својства јавне исправе. То, међутим не умањује њихову вредност, јер садрже податке од значаја за историјска, социолошка, медицинска, антрополошка, лингвистичка истраживања.

Поред питања јавноправног статуса ових исправа, релевантна чињеница у разматрању односа према матичним књигама црквене провенијенције је и питање правног положаја верских заједница и њиховог статуса у оквиру правне државе. Статус верских заједница је данас регулисан Законом о црквама и верским заједницама.[35] Према ранијим прописима, утврђене као грађанска правна лица[36], цркве и верске заједнице у  актуелном Закону добијају својство правног лица, под условом да „су регистроване у складу са овим Законом“.  Српској православној цркви је Законом признато својство „традиционалне цркве“ која има „вишевековни историјски континуитет стечен на основу посебних прописа“. Такође је потврђен њен континуитет са правним субјективитетом стеченим на основу Начертанија о духовној власти коју је донела Народна Скупштина Књажества Србског 1836. године и Закона о Српској православној цркви донетог у Краљевини Југославији 1929. године.[37] Посебно значајна је одредба Закона којом се потврђује „изузетна историјска, државотворна и цивилизацијска улога у обликовању, очувању и развијању идентитета српског народа“ српске православне цркве, без обзира да ли се ради о држави матици или дијаспори. Својим делањем, српска православна црква ствара веома значајну писану и на други начин забележену документацију, у оквиру које се налазе црквене матичне књиге, као део архивске грађе са својством културног добра од изузетне вредности.

Мишљења смо да се посебна пажња мора посветити управо заштити архивске грађе српске православне цркве у дијаспори. Архивска грађа српске православне заједница ван Србије осликава сложени прошли живот у својој, каткад „прозаичној али важној свакодневици“, а каткад у „великим тренуцима, када су његови актери превазилазили сами себе“ радећи предано и упорно на уздизању националне идеје и очувању културног идентитета. Јер, захваљујући свести о значају националног идентитета, прегнућима и бризи црквених општина, као и целе српске заједнице у расејању, око православних храмова се окупљала српска културна и политичка елита. Тај благотворни спој пословних и просвећених друштвених слојева, са једне, те интелектуалних, културних и политичких елита, са друге стране, створио је, на пример, од Трста или Сентандреје,  центар српске културе и идеја просветитељства, који ће, попут оних у Бечу и Пешти, зрачити према Србији, што је задуго представљало један од основа изградње модерне српске државе.[38]

Својом тематском разноврсношћу, ширином сведочења и богатством података о свим облицима друштвене стварности српске православне заједнице у дијаспори, архивска грађа настала радом православних цркава отвара широке могућности научног истраживања друштвене историје Срба изван државе матице и то у дугом временском периоду и различитим политичким, економским и социјалним условима. У том погледу ова архивска докумената омогућавају истраживачки приступ који је у сагласности са модерним методолошким захтевима историјске науке, у смислу изучавања друштвених тоталитета у свим његовим животним испољавањима и нијансама.[39] Отуда наше опредељење да је неопходно са подједнаком пажњом, на прописани начин, чувати и штитити  архивско благо црквеног порекла, како у матици тако и у дијаспори.

Уочили смо да црквено законодавство не предвиђа начин заштите, чувања и архивирања документације, самим тим и црквених матичних књига, која настаје радом црквених органа различитог хијерархијског нивоа. Непотпуно законодавство или својеврсна правна празнина у овој материји, упућује нас на опште законске прописе о заштити културних добара у Србији, у оквиру којих се налазе одређена поглавља посвећена заштити архивске грађе.

Овде мислимо пре свега на важећи  Закон о културним добрима,[40]  који је предвидео и заштиту архивске грађе верских организација и заједница. Дефинишући архивску грађу као културно добро, Закон је утврдио као такав и „на било који начин забележени документарни материјал од посебног значаја за науку и културу који је настао у раду…. верских заједница…“. На овај начин и црквене матичне књиге, као део архивског фонда насталог радом српских православних храмова, у цивилном законодавству,  предмет су интересовања и  бриге, како стваралаца истих, тако и установа заштите.

Одредбе Закона о културним добрима нису дискутабилне, јер се јасно и децидирано одређују најпре према ствараоцу регистратурског (документарног) материјала, а потом и према обавезама које тај стваралац има према институцијама система, односно установама заштите, чија је  дужност да тај материјал штите и ван свог седишта, односно ван архива. Верске заједнице, као правна лица, такође имају  обавезу да са документацијом која настане њиховим радом, поступају према одредбама позитивног законодавства. Из тога произилази и Законом прецизирана обавеза српске православне цркве да матичне књиге као део архивске грађе чувају у „сређеном и безбедном стању“. Са друге стране, архиви као установе заштите, активно су легитимисани да, у оквиру своје територијалне и стварне надлежности, врше надзор над стањем заштите архивске грађе и регистратурског материјала црквених органа. Разлог за то представља потреба да се вредна и за, историју српског народа, значајна архивска грађа црквене провенијенције сачува од евентуалног оштећења, пропадања или уништења.

Као и код других стваралаца и ималаца архивске грађе, заштита црквених матичних књига као архивске грађе може бити претходна (превентивна) односно заштита код њеног ствараоца – православних храмова. Ова заштита, према Закону представља обавезу њеног ствараоца да исте, „чува, одржава и употребљава у складу са њеном природом и наменом“.[41] Ово, пре свега,  подразумева  адекватне услове за смештај, чување и заштиту архивске грађе. Архивски депо или „архива“ у свим, па и црквеним регистратурама, мора осигурати црквене матичне књиге по питању смештаја у специјализованим архивским полицама, прописаних услова техничке заштите, оптималних услова влаге и температуре ваздуха у смештајном простору, осветљености, заштите од крађе, нестанка, пропадања, оштећења или уништења.[42] Архивски депои код стваралаца архивске грађе односно регистратурског (документарног) материјала, подлежу одређеним стандардима архивистичке струке, а са циљем да се грађа, у поступку настајања, сачува и припреми за предају надлежном архиву на даљу заштиту.

Заштитна опрема, коју чине специјализоване архивске полице и архивске кутије у којима се смешта и чува архивска грађа, такође је непоходна. Оне штите архивску грађу од штетних утицаја физичке и хемијске природе, што је посебно примењиво код неоперативних црквених матичних књига на којима је приметно дејство „зуба времена“. Књиге старе више од једног века, за подручје изван Србије и два века, подложније су оштећењима и обољењима било које врсте, него што је то случај са књигама које су настале у последњих педесет година.

 Начин евидентирања регистратурског материјала, његовог чувања, класификације и архивирања подразумева израду писаног акта којим се децидирано и систематизовано уређује поступак са документацијом црквене регистратуре. Поред овог акта, веома је важно да постоји Листа категорија регистратурског материјала са роковима чувања, одређена врста „роковника“ у коме за сваку врсту документације постоји тачно утврђен рок чувања односно важности. Рок чувања одражава и вредност архивског или регистратурског документа. Архивска грађа има одредницу трајног чувања, јер представља историјски извор првог реда. У њој, крунски део представљају црквене матрикуле. Због тога је захтев за њиховим чувањем, трајном заштитом и евидентирањем императив у архивистичкој делатности.

Проблем који се појављује код стваралаца – верских регистратура јесте и недостатак адекватног стручног особља које би се старало о заштити архивске грађе и регистратурског (документарног) материјала у току његовог настанка. Веома мали број стваралаца има архиваре,  а административно особље у верским органима и установама углавном не поседује потребна стручна знања о канцеларијском и архивском пословању, заштити архивских докумената и њиховом правилном чувању и заштити.

Имајући у виду праксу архивских установа у оквиру архивске мреже Србије, са приличном сигурношћу можемо изнети став да је заштита црквених матичних књига у целини неодговарајућа значају који ова врста културне баштине има. Ово се односи како на оперативне црквене матичне књиге које се налазе код ствараоца, и у поступку су настајања, тако и на неоперативне матичне књиге које се, по основу прописа  о њиховом преписивању, донетих после 1945. године, још увек налазе у матичним службама органа државне управе.

Приликом „снимања стања“ црквених матичних књига,  на подучју Србије деведесетих година прошлог века, архивисти националног и регионалних односно градских архива, утврдили су да  државни органи као имаоци ових евиденција нису учинили посебан напор да их боље заштите, а о лечењу и рестаурације тек није било говора. У неким месним канцеларијама је поред тога  уочен крајње нестручан рад и руковање црквеним матичним књигама, а не тако ретко и неадекватан смештај истих, због чега је ова драгоцена архива изложена оштећењу и постепеном пропадању. Очуваност односно физичко стање књига такође је угрожено, јер је по извршеном увиду констатовано да велики број прегледаних књига треба лечити односно рестаурирати.[43]

Искуства српских архивиста наводе нас на помисао да је слична ситуација и у српским православним храмова у дијаспори. Чињеница је да се црквене матичне књиге и данас редовно и уредно воде, управо онако како налаже једини члан Устава православне цркве, посвећен матичним књигама. Проблем настаје  управо у области њихове заштите, са свим елементима на које смо у претходним деловима указали: недостатак адекватног простра, опреме, евиденција, техничке заштите, стручног кадра.

Околности на које смо указали по питању претходне заштите архивске грађе потврђују да је стручна помоћ коју архивисти надлежних архива пружају административном особљу у црквеним институцијама, неопходна. Ову неопходност је правилно уочила и посебно истакла управо архивистичка струка у Србији још шездесетих година година 20 века. Архив Србије, као централна, матична и национална установа заштите архивске грађе у Србији је покренула иницијативу за заштиту црквене архивске грађе, како у земљи тако и ван ње.

Иницијални корак на заштити црквене архивске грађе, самим тим и црквених матичних књига, у иностранству, представљао је Елаборат о истраживању и заштити архивске грађе у иностранству, донет 1974. године од стране Републичког извршног већа Србије.  На основу њега је Архив Србије донео одлуку да започне рад у Српској православној епархији будимској у Сентандреји. Иницијатива је потекла на састанку у Архиву Србије 1970. године, коме су присуствовали истакнути научни радници. Тема је била како организовати истраживање и микрофилмовање архивске грађе у иностраним архивима, првенствено у три старе и важне српске установе у дијаспори: Српској црквеној општини у Трсту, манастиру Хиландар на Светој Гори и Српској православној епархији будимској у Сентандреји.[44]

На основу дугорочног програма изучавања и заштите архивске грађе црквене провенијенције у иностранству, започети су послови архивских посленика Архива Србије на заштити архивских списа и књига најпре у манастиру Хиландар (1977), затим у Архиву српске православне црквене општине у Трсту (1982). и потом у Архиву српске православне епархије будимске у Сентандреји (1984).[45]

Током рада на истраживању и заштити овог дела културне баштине Србије ван њених граница, нашле су се и  манастирске односно црквене „архивске књиге“. Програм  рада у Архиву српске православне црквене општине у Трсту, у једном свом делу предвиђао је и „идентификацију свих књига“, међу којима су се налазили и „протокола крштених, венчаних и умрлих чланова братства, и њихових породица за период од 1956. до 1951. године. Укупно је тада идентификовано 136  различитих књига, за које је извршен попис у два примерка, од којих се један примерак налази у Архиву Србије, а један „стоји на употребу“ црквеној општини у Трсту.

Поред евидентирања, класификације и пописа, што представља један од значајних видова стручне заштите архивске грађе, црквена општина у Трсту је, уз помоћ  Архива Србије 1985. године извршила преуређење и адаптацију просторије архива, на који начин су створени услови за повољнији рад на сређивању и обради грађе, као и њеном коришћењу.[46]

До спровођења програма заштите архивске грађе у Српској православној епархији будимској дошло је 1984. године. На почетку програма било је планирано да се микрофилмују матичне књиге рођених, венчаних и умрлих из српских цркава на тлу Мађарске и значајнија грађа из фонда Будимске епархије који се налази у Сентандреји. Тада није био познат податак о вредности, количини, степену сређености и садржају архивске грађе у Мађарској, због чега се најпре приступило истраживању ових података. Чињеница да је грађа ове православне епархије била дислоцирана на више локација, довела је до тога да се иста сабере на једно место, у Сентандреју. Затим су обављени послови на грубом сређивању и класификацији грађе на фондове. Грађа је смештена у заштитне кутије, делимично је урађен сумарни инвентар, припрема за спољне листе и привремени Топографски показивач.

Приликом сређивања, у оквиру грађе је идентификована и образована збирка црквених матичних књига. Она се састоји од матичних књига крштених, венчаних иумрлих из 54 цркве Будимске епархије за период 1777. – 1975. година. Збирка је настала приликом микрофилмовања матичних књига у периоду од 1960. до 1970. године за асоцијацију мормона из Солт Лејк Ситија, држава Јута у Сједињеним Америчким Државама. Том приликом су на територији Мађарске прикупљене матичне књиге свих цркава и допремљене у Мађарски земаљски архив у Будимпешти. Тако су микрофилмоване и књиге српске провенијенције из 63 цркве за период до 1895. године. По завршетку микрофилмовања матичне књиге су смештене у зграду Конзисторије у Сентандреји. Разлике у броју цркава чије су матице микрофилмоване и оних које се чувају данас у Архиву настала је због тога што су поједине цркве преузеле своје матице и саме их чувају. Збирка има укупно 512 књига, обрађена је и има топографски показивач.[47]

Упоредо са сређивањем радило се и на превентивној техничкој заштити, што подразумева поред архивиста, и рад конзерватора. Први посао је био припремити архивску грађу за смештај на стално место у новоадаптирани простор, у депу архива, на који начин би се створили оптимални микроклиматски услови за чување архивске грађе. Као грађа од изузетног значаја, за црквене матичне књиге је сачињен посебан план заштите и израђена је листа њиховог приоритета за конзевацију и растаруацију.

На примеру заштите грађе ове епархије, уочили смо добру регионалну,  билатералну сарадња, засновану на Протоколу о културној сарадњи између СФРЈ и Мађарске. Мађарска држава је обезбедила одговарајући простор за Архив у новоизграђеној згради у којој је смештен и музеј. Такође је финансирала и набавку полица за смештај архивске грађе и допринела да овај Архив дана постане један од науређенијих ацрквених архива. Задатак му је да прикупља грађу српске провенијенције из целе Мађарске. На основу поменутог Протокола, уз финансијску подршку Министарства културе РС и саме Епархије Будимске, од 1993. године до данас, архивисти Архива Србије по утврђеној динамици обављају стручне послове на сређивању, обради и заштити архивске грађе српске православне цркве у суседној Мађарској.[48]

Постојећи нормативни оквири и искуство српских архивиста у црквеним регистратурама у дијаспори, представљали су добар основ да се последњих година, на државном нивоу,  интензивира сарадња између  архивских установа и српске православне црвкве, на плану заштите архивске грађе. Протокол о сарадњи Српске православне цркве, Министарства културе Републике Србије и Архива Србије, као матичне установе заштите архивске грађе у Србији, који је потписан крајем 2007. године, представља наставак већ започетог стручног рада на заштити архивске грађе српске православне цркве, према томе и матичних књига. Протоколом је предвиђено „сређивање архивске грађе православне цркве“, при чему ће „Архив Србије пружити стручну помоћ у заштити, сређивању и обради до сада неприступачне, а за духовност и културу изузетно значајне архивске грађе Српске православне цркве“.  На основу заједничког рада, сређена и обрађена документа из 19. и 20. века настала радом црквених институција ће „бити доступна за коришћење у научноистраживачке сврхе по обављеним пословима на заштити и сређивању.“[49]

На основу овог и појединачних споразума, стручњаци из Архива Србије наставили су рад на сређивању и обради архивске грађе црквене општине у Трсту. По истом принципу, успостављена је сарадња између националног архива и српске православне општине у Бечу, Требињу, Дубровнику. Српски архивисти већ обављају стручне послове на сређивању и заштити грађе настале радом храмова и црквених општина у Епархији захумско-херцеговачкој и приморској. У богатој архивској грађи црквене општине, „која се налазила на тавану парохијског дома“, поред значајних списа предмета и докумената, свакако се налазе и црквене матрикула, подједнако од значаја за историју Срба и српских породица у Дубровнику у периоду од 18. до 20. века. Приликом сређивања и обраде, све административне књиге, укупно 223, су обрађене, а сав архивски материјал сумарно пописан.[50] Резултат стручног рада архивиста у српској православној цркви у Бечу јесте, поред осталог, образовање Збирке црквених матичних књига која обухвата период  од 1727. до 1951. године.[51]

Како се по важећем Уставу српске цркве под јурисдикцијом Патријаршије налазе све епархије, у земљи и иностранству, мишљења смо да споразумни однос који произилази из Протокола представља правни основ да национална архивска служба предузме енергичније кораке на заштити црквених матрикула као дела архивске грађе ове провенијенције и на ширем подручју дијаспоре. Овде подразумевамо епархије на подручју Северне Америке, на којем се српска православна заједница развила још почетком 20. века, али и на подручје „старе даме“ Европе, скандинавских земаља или много „млађих“ епархија у Аустралији и Новом Зеланду. Пракса која је у томе већ остварена потврђује сврсисходност оваквог опредељења, а јединствена архивска мрежа у Србији пружа могућност да се у процес заштите црквених матичних књига укључе активније и регионални архиви.

За предмет нашег интересовања у овом случају, битна су још два питања: другостепена заштита односно смештај и чување црквених матичних књига у архивима, њихова техничка заштита и коришћење.

Примарна заштита код ствараоца,као први, али веома значајан корак, наставља се у виду „другостепене“  заштите коју архивској грађи, у овом тренутку, могу да пруже једино архиви као специјализоване, од државе за то образоване, стручне установе.  Потпуна и коначна заштита архивске грађе као културног добра управо се реализује у архивским установама.

Архиви располажу са добро опремљеним и довољно пространим, прописно уређеним смештајним простором у коме се архивска грађа трајно чува. По природи своје основне делатности, они обезбеђују оптималну техничку заштиту архивске грађе у циљу спречавања њеног оштећења и уништења. Императив је да послове на сређивању, обради, обезбеђивању услова за коришћење архивске грађе, њено публиковање и представљање јавности, у архивима обавља квлаификован, високо стручан кадар.

Наведени предуслови су релевантна референца у корист нашег опредељења да архивска грађа  српске православне цркве, по истим принципима и начину како је то случај са „цивилним“ регистратурама, треба да чува и штити у архивским установама. Као део целовитог архивског фонда, у архивима треба да се чувају и штите и црквене матичне књиге.

 Иницијатива  у погледу заштите ове врсте културног добра покренута још 1967. године, најпре је подразумевала попис матичних књига свих вероисповести  у Србији. Попис који је том приликом сачињен налази се у Центру за информације Архива Србије.

Непосредно преузимање старих црквених матичних књига у архиве било је покренуто 1983. године од стране појединих архива. Национални архив и републички државни органи су тада заузели став да се ово питање јединствено регулише на територији целе Србије, ван покрајина. Закључено је да се архивима предају оне књиге које нису оперативне, и то: матичне књиге рођених старије од 110 година, венчаних и умрлих, старије од 80. година. Примопредаја је обављена током 1987. године. Дужност архива је била да по преузимању матичних књига врше њихову физичку и хемијску заштиту. Стручна служба Архива Србије и регионалних односно градских архива, према територијалној надлежности, извршила је увид у њихово стање, а најугроженије су нашле своје место у програму конзерваторске лабораторије Архива.[52]

Такође значајно питање, иначе актуелно више деценија, а сада и конкретизовано, свакако представља повраћај црквених матичних књига српској православној цркви. Имајући у виду да су односи цркве и државе по питању црквених матичних књига легислативно (и практично) веома осетљиви, сарадња са Српском православном црквом не подразумева нити претпоставља даље преузимање црквених матичних књига у архивски депо. То, међутим, не искључује евидентирање и прикупљање података о црквеним матичним књигама које потичу из 19. и прве половине 20.  века и још увек се налазе у православним храмовима, што је значајно ради употпуњавања Збирки црквених матичних књига образованих у архивима у Србији.

Такође, не би требало у потпуности одбацити могућност да се представници црквене власти одлуче да предају преостале црквене матичне књиге Архиву на даљу заштиту, сређивање и обраду, микрофилмовање у циљу трајне заштите, или пребацивање на дигитални медиј ради лакшег коришћења и доступности. Са аспекта важећег архивског законодавства и стручних стандарда, нисмо сасвим уверени да је повраћај црквених матичних књига које се већ адекватно чувају и штите у архивима,  ствараоцу  основан и  сврсисходан.

Схватање да су црквене матичне књиге, као део архивске грађе, „својина српске православне цркве“ је неоспорно, али и сви други ствараоци архивске грађе су правно посматрано, сопственици архивске грађе која је настала њиховим радом. Повраћајем црквених матрикула већ похрањених у архивима учинио би се преседан, без законског основа према прописима о заштити културне баштине. На основу тога би сви други ствараоци, правна лица,  могли потраживати повраћај својих архивалија, што би у крајњој линији довело до својеврсне анархије у области заштите овог културног добра и до краја обезвредило, девастирало значај архива као државних установа заштите.

          Овде се поставља и питање трајне заштите црквених матичних књига. Однос микрофилма и све више присутног дигиталног медија на који се снима писана архивска грађа. Дигитализација као појам стручног рада на заштити архивске грађе, рекли бисмо, олако се прихвата у појединим стручним круговима. Упоредна архивска теорија и пракса, међутим, децидирано остаје на становишту да је трајна заштита архивске грађе у смислу њеног чувања једино поуздана њеним преснимавањем на микрофилм. У том правцу, мишљења смо, неопходно је све сређене и обрађене црквене матичне књиге, настале у држави матици или дијаспори, микрофилмовати ради трајне заштите. Дигитални облик може бити примењљив за потребе истраживања података из црквених матичних књига, јер је приступачнији за истраживачки рад.

Искуства српске архивистике на заштити црквених матичних књига и уопште црквене архивске грађе нису отварала питање сабирања и јединственог смештаја архивске грађе ове провенијенције на једном месту, у држави матици. С обзиром на чињеницу да српских православних заједница има скоро на свим меридијанима, у овом тренутку не можемо са сигурношћу тврдити да би овакав приступ проблему заштите био најцелисходнији. Можда је стручна помоћ српској православној цркви у расејању на начин како то чини национални архив делотворнија и рационалнија, у времену у коме живимо.

Иако је дуги низ година на страни православне цркве као ствараоца архивске грађе приметно неповерење према историјским архивима као државним институцијама, мишљења смо да су архиви и архивски стручњаци, у овом тренутку, најпозванији да у погледу заштите архивске грађе отклоне све сумње и предрасуде у погледу оправданости стручне заштите црквених матичних књига у архивским установама.

У томе, архивска струка очекује појашњења  и значајну помоћ новог Закон о архивској грађи и архивској служби, чије је доношење најављено још током 2010. године. Дуго очекивани, lex specialis у архивистичкој делатности, представља напредак у регулативи заштите архивске грађе настале радом верских заједница. Квалитативну новину представљају одредбе на основу којих се архивска грађа настала радом верских заједница сматра делом архивског фонда Републике Србије, део националног и светског културног наслеђа, и истовремено под заштитом државе Србије.

Статус архивске грађе православне цркве је посебно регулисан чланом који прецизира да „архив Српске православне цркве и архиви епархија Српске православне цркве“, али и „архиви традиционалних верских заједница“ имају статус „специјалних архива“ . При томе, црквама и верским заједницама на подручју Србије је остављена слобода и право да „управљају својим документарним материјалом у складу са својим прописима“, али истовремено  се одредбе Закона о заштити архивске грађе којима се уређују специјални архиви примењују на заштиту архивске грађе цркава и верских заједница. [53]Архив српске православне цркве и архиви Епархија српске православне цркве као специјални архиви, према одредбама долазећег Закона, биће надлежни за заштиту архивске грађе ове провенијенције и као такви чиниће саставни део мреже архивских установа на територији Републике Србије.

Закон о црквама и верским заједницама из 2006. године је предвидео могућност да су и архиви носиоци културне и научне делатности на коју цркве и верске заједнице по овом закону имају право. Такође, дато им је право да оснивају „стручне и научне установе за заштиту сакралног наслеђа у оквиру јединственог система заштите, у складу са законом“.[54]

            Ова одредба у складу са предложеним решењима у радној верзији Закона о архивској грађи, подржава самосталност рада православне верске заједнице у погледу чувања и заштите архивске грађе као културног добра, уз ограничење да се морају поштовати основни стручни, законом утврђени прописи и принципи у заштити исте. Наравно, превенствени значај у заштити и по новом Закону, уживаће црквене матичне књиге, јер представљају изванредно сведочанство одређених историјских кретања, неопходно и незаобилазно у научним истраживањима друштвене, културне, образовне историје српског народа, не само у оквирима данашње српске државе, већ и  изван њених граница. Организовање јединственог и стручног система њиховог чувања и заштите је императив надлежних државних органа и од националне је важности за српски народ и државу. У том процесу, било да се ради о садашњем или о систему заштите архивске грађе који предвиђа Закон у настајању, једино праву и квалитетну стручну заштиту црквених матичних књига, а из свих напред наведених разлога,  могу пружити архиви као стручне установе, образоване према законским и подзаконским прописима и стручним упутствима из области архивситке и заштите архивске грађе. Отуда,  на представницима струке у  архивима у Србији, лежи  обавеза да аргументима и радом покажу и докажу да нису „државни“ непријатељи православне цркве, који „отимају“ црквену својину, већ искључиво законом образована јавна служба чији је основни задатак, а тиме и сврха постојања, заштита архивске грађе као културног добра.

 Закључак

 Црквене матичне књиге као део архивске грађе српске православне цркве представљају прворазредни извор за проучавање историје српског народа, без обзира  да ли су настале на подручју Србије или ван ње. Због тога је архивска струка посебно заинтересована за квалитетну и прописну заштиту ове врсте културне баштине. Архивски посленици, из истог разлога, очекују и претпостављају озбиљан приступ надлежних државних органа овом питању.

Историјски преглед устројства, вођења и заштите црквених матичних књига представља основ из кога је настао и развио се актуелни систем заштите ове писаних сведочанстава српског националног идентитета. Уоквирена нормативним прописима, црквеног и грађанског законодавства, стручна заштита црквених матрикула данас  се остварује у оквиру јединствене архивске мреже на подручју Србије. Недовољно заступљена проблематика заштите црквених књига у  црквеним прописима „захтевала“ је да решења буду потражена у оквирима цивилних, државних прописа. У том смислу, заштиту црквених матичних књига, надлежни архиви реализују у два степена: као претходну, у поступку настајања у српским православних црквенихм општинама и храмовима, или као другостепену, у одговарајућим специјализованим установама заштите.

            Свакако је заштиту ове грађе лакше спровести на подручју Србије као матичне државе. Питање које нас посебно занима односи се на статус и заштиту црквених матичних књига насталих у епархијама српске православне цркве у расејању, на територији других држава. Значи ли физичка одвојеност од матице и могућност да се ова врста културне баштине заборави, загуби, оштети, пропадне, посебно у временима када је на глобалном плану присутна општа девастација национално идентитета? Искуства и пракса архивске струке у Србији указује на подједнако брижно старање и о  грађи црквене провенијенције насталој изван државних граница. Примере сарадње и стручне помоћи на сређивању и заштити црквене архивске грађе коју архивисти националног архива већ више година пружају администрацији у епархијама и црквеним општинама  у окружењу, сматрали смо за потребно да истакнемо у овом раду.

            Улога архивских установа превасходна је и у другостепеној заштити црквених матичних књига, где је посебно осетљиво питање смештаја и чувања неоперативних књига, које имају својство архивске грађе. Посебан значај ове грађе захтева и специјалне услове чувања, што могу да омогуће једино архиви као специјализоване установе заштите. Поред адекватних смештајних услова, стручна заштита подразумева сређивање, обраду, микрофилмовање, техничку заштиту као и израду евиденција и научно-обавештајних средстава о збиркама црквених матичних књига.

            Важећи прописи о заштити архивске грађе као културног добра представљају основ да се и архивска грађа црквене провенијенције, па и матични протоколи, штите и чувају. Посебни прописи о архивској грађи и архивској служби у Србији, који је дуже време већ очекују, нуде решења која прецизније регулишу заштиту овог дела кутлурне баштине. Мишљења смо да ће и у новим, или нешто измењеним околностима, архив  и архивске стручна служба бити од суштинске важности, при чему је наша препорука да у конкретном случају треба инсистирати на целовитој и потпуној стручној заштити свих матичних књига српске православне цркве, у матичној држави и дијаспори,  без обзира на време и подручје у коме су настале.

 Protection of ecclesiastical registry books as a part of Serbian cultural heritage

(a comparable analysis of their condition in Serbia and the Diaspora)

Abstract

Ecclesiastical registry books represent an extraordinary important historical source as well as a part of Serbian cultural heritage. As such, they are the object of special care of expert archivists within their preserving of Serbian cultural heritage, no matter where they were created by Orthodox Church administration – in Serbia or the Diaspora. This is the reason why the author has concentrated the research on an analysis of the protection system of ecclesiastical registry books. A concise chronological review of  civil and canon legislative norms, from the times of foundation of ecclesiastical registry books (protocols) of birth (christening), marriage or death in Serbia from 19th century up to nowadays, represents an introduction to the analysis of actual state of protection of this part of Serbian cultural heritage. Using the method of comparable analysis of the state of protection both in the country and the Diaspora, where ecclesiastical registry protocols are still made by Orthodox churches, this work represents an attempt to indicate the importance and necessity of their complete, professional and qualified protection, and therefore the special significance of archives and modern archivistic theory and practical work. As the result, there are certain recommendations for the future management in such an important field of cultural heritage protection, aiming at preserving the crucial proofs and precious documents which testify in behalf of the identity and existence of a nation, in this case of Serbs.

 

Key words: ecclesiastical registry books, chronological review, legal prescriptions, protection, archivistic material, creator, Orthodox Church, cultural heritage, archive, state, archivism, competence


[1] Рад је представљен на Трећој међународној научној конференцији под називом „Очување и заштита културно-историјског наслеђа Србије у иностранству“, у организацији Института за међународну политику и привреду у Београду, 23. јуна  2011.године и објављен у Зборнику радова са ове конференције (електронски зборник). Објављујемо га уз дозволу аутора МА Јасмине Живковић.

[2] Р.Грујић, Први кораци увођења црквених матица код Срба, Гласник историјског друштва у Новом Саду, Нови Сад, 1934, књ. VII, св.1-3, 327.

[3] М.Ђуканов, Када су уведене црквене матичне књиге код Срба у Војводини, Зборник радова Архивска грађа као извор за историју, Архив Арбије, Београд, 2000,113-120.

[4] В.Стојанчевић, Из историје српске православне цркве, Ниш, 2006, 113.

[5] Уредбе и прописи Митрополије Београдске, 1835-1856, акт Конзисторије бр. 395/1836.

[6] Зборник правила, уредаба и наредаба Архијерејског сабора православне српске цркве у Краљевини Србији (1839-1900), Београд 1900, 30.

[7] М.Петровић, Преузимање старих матичних књига рођених, венчаних и умрлих лица у архиве у СР Србији ван територије САП-а, Архивски преглед, бр. 1-2, Београд, 1987.

[8] Зборник правила, уредаба и наредаба Архијерејског сабора православне српске цркве у Краљевини Србији (1839-1900), акт  од 19. септембра 1891. године.

[9] Зборник правила, уредаба и наредаба Архијерејског сабора православне српске цркве у Краљевини Србији, од 1839-1900 године,  Београд 1900, 263.Зборник закона и уредаба XLXL, 515.

[10]  Исто.

[11] Исто, акт Духовног суда Епархије  Београдске  бр.1125. од 1. марта 1893.

[12] Исто, акт Конситорије бр. 730, од 19. августа 1852.

[13] Исто, акт Кн 2912, од 24. априла 1887.

[14] Исто, акт Кн 3022, од 18. октобра 1868.

[15] Исто, акт Кн 2826, од 27. септембра 1868.

[16] Зборник правила, уредаба и наредаба Архијерејског сабора православне српске цркве у Краљевини Србији  од 1839-1900. године, Београд 1900, 31.

Закон о изменама и допунама  кривичног законика од 6. октобра 1899. године

[17] Зборник правила, уредаба и наредаба Архијерејског сабора Православне српске цркве у Краљевини Србији (1839-1900), 31.

[18] Исто.

[19] Исто.

[20] Исто, акт Конзисторије К.бр.1593/1887.

[21] Исто,  акт  1745, од  20. марта 1891.

[22] Закон и Устав Српске православне цркве, издање Светог архијерејског синода, Београд 1939, 79.

[23]  Исто.

[24] Устав Српске православне цркве, 21.

[25] Закон о Српској православној цркви, 1931, 5.

[26] Устав Српске православне цркве, издање Светог архијерејског Синода, Београд, 1947.

[27] Исто.

[28] Исто.

[29] Службени лист ФНРЈ, бр. 29/1946.

[30]Службени лист ФНРЈ, бр.109/1947.

[31] Службени гласник НРС, бр. 18/1948.

[32] Допуне су извршене 1957. године од стране Светог Архијерејског Синода.

[33] Устав Српске православне цркве донет 1957. године, измењено и допуњено издање, Београд, 2008.

П.Пузовић, Прилози за историју Српске православне цркве, Ниш, 1997, 353.

[34] П.Пузовић, нав.дело, 353.

[35]Службени гласник РС, бр. 36/2006.

[36] Закон о правном положају верских заједница, Службени гласник СРС, бр. 44/1977.

[37] Службени гласник РС, бр. 3 /2006.

[38] www. archives.org.rs

[39] АС, Архив српске православне општине у Трсту, 1749-1950, Београд, 2007.

[40] ИАП, Збирка службених гласила Републике Србије, Службени гласник РС, бр. 71/94.

Лекић Б, Архивистика, Београд, 2006.

[41] Закон о културним добрима, Службени гласник РС,  бр. 71/94.

[42] В. Радосављевић, Р. Петровић, Конзервација и рестаурација архивске  и библиотечке грађе и музејскох предмета од текстила и коже, Београд, 2000, 86 – 93.

[43] Н.Предојевић, Заштита црквених и државних матичних књига, Зборник радова „Архивска грађа као извор за историју“,  Архив Србије, Београд, 2000, 305-309.

[44] Монографија Архив Србије, 1900-2000, 218-219.

[45] Исто.

[46] Исто, 220-221.

[47] АС, Водич Архива Српске православне епархије будимске, Сентандреја, 2006.

[48]Монографија  Архив Србије, 1900-2000, 220-221.

[49] ИАП, Архивски алманах, 1-2008.

[50] АС, Подаци преузети из евиденција информативног центра Архива Србије, 2010.

[51] Исто.

[52]Монографија Архив Србије, 1900-2000, Београд, 2000, 65.

[53] Радна верзија Закона о архивској грађи и архивској служби,  6.

[54] Службени гласник РС, бр.36/2006.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s